Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije (NSPRS) još jednom apeluje da se izmenom Krivičnog zakonika definišu odgovarajuće, stroge kazne za napad na zaposlenog u ustanovi obrazovanja. Naprasni prekid školske godine je loš potez aktuelne vlade i posledica je razmišljanja u stilu „ako nema škole, nema ni nasilja u njoj“. Sistem, uprkos tvrdnjama vlasti ne funkcioniše, nasilje u školama i dalje postoji, a borba protiv njega je samo deklarativna.

Prenosimo izjavu Sonje Kostić, nastavnice Srpskog jezika i književnosti, koja je pretpela nasilje na svom radnom mestu, ali joj „sistem“ nije pružio podršku, niti je adekvatno sankcionisao nasilnika:

-U hol Osnovne škole „Dušan Jerković” u Banatskom Karlovcu 9. maja 2023. godine, za vreme malog odmora, bez prethodne najave, ušla je majka jedne moje učenice i  bez pozdrava, ničim izazvana, fizički je nasrnula na mene i udarila me ramenom po telu. U tom momentu sam se sa svojim učenicima, koji su stajali uz mene, dogovarala u kojoj učionici ćemo održati dopunsku nastavu. Na njen udarac sam smireno odgovorila sa: „Gospođo, molim Vas, u školi ste.“ Ona je zatim počela da mi se unosi u lice, da viče i da mi preti uz rečenice: “Nemoj ti meni gospođo, nemoj da ti jebem mater, mogu da te ubijem sad ovde pred svima, ugaziću te k’o govno!“ i slične. U tom momentu je majka drugog deteta, koja je bila u holu i čekala na unapred zakazani termin za konsultacije sa mnom, ustala sa stolice i počela da viče: „Ja nisam sa njom, ja sam došla sama, ja nemam ništa s ovim“. Spremačica je tada otrčala po dežurnog policajca, a ja sam, bežeći od nasrtaja agresivne žene, koja sve vreme juri za mnom i preti da će me prebiti i ubiti, pokušavala da smirim i sklonim učenike iz hola. Neka deca su se razbežala po stepeništu, a neka posakrivala u toalet. Kada je stigao policajac, pokušao je verbalno da smiri agresivnu gospođu i da joj ukaže da je takvo ponašanje nedopustivo, međutim, ona je nastavila da mi se unosi u lice i da mi preti rečima: “Ma sad ću da te razbijem, niko neće uspeti da te sastavi“. Još jednom me je udarila pred policajcem i đacima, sve vreme izgovarajući psovke. Policajac ju je zamolio da izađe iz škole, na šta mu je ona rekla: “I ti možeš da mi popušiš kurac“.

Sve to je zabeležno video nadzorom. U ovoj školi radim 14 godina i nikada ništa slično nisam doživela niti videla.

Ono što me zabrinjava je činjenica da se sve ovo desilo pred maloletnim licima i to u vreme kada država navodno vodi borbu protiv nasilja u društvu i posebno u školama, a jedini odgovor na ovo nasilje koje smo pretrpeli moji učenici i ja je Obaveštenje da je podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka od strane Policijske stanice u Alibunaru.

Niko se do danas, a prošlo je gotovo mesec dana, nije javio da uzme moju izjavu, niti se mojim đacima neko obratio svih ovih dana da ih pita kako se osećaju nakon preživljene traume.

S obzirom na to da je osoba koja me je napala nastavila nesmetano da dolazi u školu i da moji đaci koji su kroz ovaj događaj prošli sa mnom vide da je nasilnik prošao nekažnjeno, pitam se koju su to lekciju oni dobili ovih dana. Da li treba da shvate da pred nasilnicima moraju da se povlače jer ih neko štiti i ne kažnjava? Da li sa strahom i oni i ja treba svakoga dana da ulazimo u školu? Da li treba čekati da nasilnik dođe naoružan i napravi masakr pa da se tek nakon toga lamentira nad činjenicom da je i prethodno ispoljavao agresivno ponašanje i da postoji prijava protiv njega, ali da niko ništa nije preduzeo povodom toga?