Šta znači kada kažemo „konačno sindikat“? Da li se bavimo politikom? Zašto centralizujemo članarinu? Šta kritikujemo, kome smetamo, ko nam pristupa? Dušan Kokot, predsednik sindikata, odgovara na najčešće postavljena pitanja tokom prethodnih nekoliko meseci.

Sindikati dugo postoje, i prosvetnih sindikata je mnogo, čak i Vi lično ste dugo u sindikalnim vodama… U tim okolnostima, šta tačno znači kada kažete “konačno sindikat”? Po čemu se NSPRS razlikuje od dosadašnjeg sindikalnog organizovanja?

Ključni problem postojećih sindikata u Srbiji je to što nikada nisu shvatili da je pao Berlinski zid.
Napravljeni su na pogrešnim shvatanjima, iz nekih bivših vremena, uz glasno promovisani amaterizam kao navodnu vrlinu, uz finansijsku podršku države kao faktičkim uslovom postojanja, bez zakona o sindikatu, a sa Zakonom o štrajku…
Takvi sindikati su osuđeni na jalovost i neuspehe, a održava ih vlast, zato što joj baš takvi – kilavi i impotentni, najviše odgovaraju.
Nažalost, većina dosadašnjih sindikalnih lidera ili ne razume stvarnost ili im baš takva odgovara. Neki od njih lamentiraju nad sudbinom, ali ne preduzimaju bilo šta da se stanje promeni.
NSPRS zato nastupa drugačije. Naši osnovni principi su, uz transparentnost i odgovornost koji se podrazumevaju, još i finansijska nezavisnost od države, i profesionalizacija rada, iz koje proizilazi efikasnost i benefiti za članstvo.
Tačno je da se već 7, 8 godina bavim sindikatom, ali nisam bio na čelu državne organizacije. Predsednik pokrajinske sindikalne organizacije u Vojvodini sam poslednje tri godine i to je period u kojem sam sagledao postojeće stanje i nedostatke, i napravio plan njihovog otklanjanja. Sindikat je u tom periodu osvežen novim članovima i novim rukovodećim kadrovima. Tek poslednjih nekoliko meseci uspostavljamo organizaciju na državnom nivou, i to je taj „konačno sindikat“ – spolja i iznutra drugačiji od drugih.

Čuju se primedbe da se pod plaštom sindikalne borbe bavite politikom? Koji je vaš odgovor?

Bavimo se politikom. Ali ne dnevnom i stranačkom, nego socijalnom, prosvetnom, kadrovskom i raznim drugim politikama koje utiču na prosvetne radnike.
Politika je veština upravljanja, a ne nešto od čega treba bežati. Odluke koje uređuju sistem obrazovanja donose se u najvišim političkim institucijama, u Vladi Republike Srbije i Narodnoj skupštini, a donose ih političari. Kada su odluke loše, uloga Sindikata i jeste da ih kritikuje.

Sindikat nije neprijatelj, ali nije ni prijatelj vlasti. Sindikat treba da bude socijalni partner. A kada socijalnog dijaloga nema više od deset godina, naš posao je da najsnažnije moguće kritikujemo zakonodavnu i izvršnu vlast. Upravo to radimo.

Na društvenim mrežama se mogu pročitati komentari da vam je jedini cilj da napravite centralizovanu sindikalnu organizaciju, odnosno da sindikalni novac bude kod vas, a ne u matičnim organizacijama po školama?

Pitanje sindikalne članarine nije gde se ona nalazi, već čemu služi. Ona treba da omogući finansijsku nezavisnost Sindikata i profesionalizaciju njegovog rada, pravnu pomoć, zaštitu i solidarna davanja svakom članu pod jednakim uslovima.
Evo jednostavne računice. Svaka matična organizacija koja ima aktivan žiro račun plaća bar oko 1.000 dinara mesečna održavanja, takse na transakcije i slično, a na kraju godine za svaku takvu organizaciju treba predati završni račun koji u izradi košta do 100 evra. To znači da na 200 takvih organizacija te vrste nepotrebnih troškova iznose 4 miliona dinara godišnje! Mi te troškove centralizacijom gotovo anuliramo i taj novac je dostupan za interes članstva. Kako je to lošije?
To ne mogu ili je bolje reći ne žele da shvate samo oni koji bi da uživaju u svom sindikalnom mikroliderstvu na nivou škole, koje im plaća država, da bi Sindikat ostao rascepkan, slab, amaterski, odnosno da se nikada ništa ne bi promenilo.

Jedini ste sindikat koji je tražio smenu ministra Branka Ružića odmah nakon tragedije u OŠ “Vladislav Ribnikar”, jedini ste organizovali ulični protest ispred Vlade, jedini ste sindikat koji je osudio predlog da novi ministar prosvete bude Slavica Đukić Dejanović… Imate li podršku prosvetnih radnika za takvu konfrontaciju s vlastima?

Verujem da imamo podršku članstva, ali i sve većeg broja prosvetnih radnika koji do sada nisu bili sindikalno organizovani. U poslednja dva meseca u preko 60 ustanova i škola beležimo pojedinačno ili kolektivno pristupanje NSPRS-u. Poslednja od njih je OŠ „Vladislav Ribnikar“ iz Beograda, iz koje nam je za nekoliko dana pristupilo više od 50% zaposlenih.
Ako želite da se izborite za promene, onda ne možete da idete niz dlaku vlastima koje su problem i napravile, a u sred najveće krize u prosveti govore da sistem nije zakazao. Kritika je naša obaveza, kao što će biti i pohvale, kada budu zaslužene.