Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije (NSPRS) dobio je pitanja portala „Zelena učionica“ na koja je pismeno odgovorio.
Možda je krivica ili naivnost Dušana Kokota u tome što nije izričito zahtevao da se intervju objavi kao autorizovan, bez izmena, a možda je, sudeći po onome što je objavljeno, a pre svega po onome što je izostavljeno, u pitanju (auto)cenzura „Zelene učionice“. Procenite sami, u nastavku su originalna pitanja i originalni odgovori:
1. Nastavnici su dobili novu ministarku. Njena biografija je impresivna, ali da li je to iskustvo koje je kvalifikuje za položaj ministra?
Država je dobila novog ministra prosvete, oportunistkinju koja misli da je pozvana i sposobna da preuzme bilo koju državnu funkciju, i to radi već decenijama, zahvaljujući činjenici da je izraziti primer lojalnosti partiji, u partijskoj državi. Ne vidim u tome ništa impresivno niti ohrabrujuće za društvo, samim tim ni za zaposlene u prosveti.
2. Šta prosvetni radnici očekuju od nove ministarke?
Od nje svi prvenstveno očekujemo politiku kontinuiteta, iznenađenje bi bilo da se bilo šta promeni. Jer Đukić Dejanović je šraf sistema koji je proizveo postojeće, velike probleme u društvu, nerealno je očekivati da će ona da ih reši. Ako bih hteo da budem ciničan, rekao bih da očekujemo da će prosveta procvetati kao što je procvetala porodica dok je ona bila zadužena za resor brige o porodici ili kao zdravstvo dok je bila na čelu tog resora. Nadamo se, ipak, da bi mogla bar da započne socijalni dijalog kojeg nema već dvanaest godina, i da bi mogla da prihvati zahteve koje je njen prethodnik ignorisao, a tiču se poboljšanja bezbednosti u školama.
3. Ako se izuzme materijalni položaj nastavnika, šta smatrate najvećim problemom srpskog obrazovnog sistema?
Ne želim da izuzimam materijalni položaj nastavnika iz opusa problema zato što on proizvodi mnoge druge, od urušenog autoriteta do negativne selekcije, jer ambiciozniji odlaze u bolje plaćene sektore. Bezbednost i uslovi rada su takođe ključni. I ono o čemu se najmanje govori, a to je izostanak strateškog planiranja. Ko će predavati fiziku za 20 godina, ako se ovih godina na taj fakultet niko ne upisuje? Nema dugoročnog plana, mnogo toga se radi od danas do sutra, a problemi se gomilaju i guraju pod tepih, često uz tvrdnje da je sasvim suprotno: da imamo velika ulaganja, da postižemo dobre rezultate, da sistem dobro funkcioniše.
4. Govori se često o vraćanju ugleda profesiji prosvetnog radnika. Prvog dana mandata nova ministarka je rekla da će raditi na tome. Ali ujedno je rekla i da nova povećanja plate nisu realna. Da li je moguće vratiti ugled nastavniku, uz platu koja je ispod prosečne? I šta je još potrebno da bi se taj ugled vratio?
Volimo mi posao koji radimo, ali to ne znači da smo spremni da budemo budale pa da radimo samo iz ljubavi. Mi se bavimo poslom koji predstavlja javni interes od najvećeg značaja, a najčešće smo tretirani kao entuzijasti koji nemaju drugog izbora. To je neodrživo na dugi rok. Nastavi li se s takvim odnosom prema javnom obrazovanju, u njemu će ostati samo ko mora. I tu je onda kraj svake priče o ugledu nastavnika.
5. Opšti utisak je da nastavnicima nedostaje odlučnost da se izbore za promene u sistemu – od plate, preko položaja u društvu i autoriteta, do suštinskih promena u planu i programu za koji se većina slaže da je loš zato što ga pišu ljudi koji nisu mnogo vremena proveli u učionici. Šta mislite, zašto je to tako?
Odlučnost kod pojedinaca, na individualnom novou, postoji, ali ona nije dovoljna. Istovremeno, rezultati sindikalnog rada su dugo izostali. Zato krećemo s novim konceptom organizovanja, da bismo ispravili dosadašnje greške. Sistem obrazovanja ima više od sto hiljada zaposlenih. Ta brojnost je naša snaga ako smo dobro organizovani, a do sada nismo bili. Vlast se potrudila da rascepka sindikate, da pronađe među sindikalnim liderima sebi bliske ljude, da obesmisli, a zatim i ogadi većem broju prosvetnih radnika samo ideju sindikalnog rada i borbe. Razbijena i demoralisana vojska, bez obzira na brojnost, ne može da dobije ni jedan rat.
6. Nasilje je još jedan veliki problem našeg društva, a ono je u porastu i u školama. Tragedija u maju ostavila je ogroman ožiljak na čitav sistem, a odgovor je bio uvođenje policije u škole i skraćenje školske godine. Da li su ovo bili pravi potezi? Šta bi trebalo uraditi da bi problem nasilja u školama ostao pod kontrolom?
Smatram da su mere koje je država preduzela pogrešne. Škola u kojoj se dogodio masovni zločin je imala i policajca i čuvara. Oni ne mogu da budu brana nasilju koje buja svuda oko nas pa se preliva i na školu. Ne postoji ni odgovor na pitanje kako je povećanju bezbednosti u školama doprinelo to što je prethodna nastavna godina naprasno okončana, i to ne odmah nakon tragedije, kada je svima bio potreban predah od velikog šoka, nego mesec dana kasnije. Ozbiljne, dugoročne mere za prevenciju nasilja u školama definisane su predlozima koje smo uputili ministarstvu još krajem prošle godine, a koji su završili u nekoj fioci. Prvi korak u pravom smeru je da se to više ne dešava. Potrebno je da prosvetne radnike vlada konačno uvaži i posluša, a ne da oni iz medija saznaju šta će i kako da se radi u prosveti, jer je tako osmislila ona glava koja se istovremeno bavi i izgradnjom kanalizacije, i dovođenjem investitora, i odbranom Kosova, i popravkom bolnica, i uređivanjem medija, i presuđivanjima bez suda, izborima… Ako od toga ne spasimo društvo u celini, nećemo ni prosvetu.
