Дуже време у предшколству много ствари не функционише, али чини ми се у ‘’Радосном детињству’’ и ови закрпљени шавови сада пуцају (како кажу ‘’Сваком своје најтеже’’). Узлетеле нам плаво-црвене боје па вијоре и нико нити види нити чује да не плачу деца (њима је сјајно: родитељи не брину да ли су их најавили или ођавили- какве има везе, није из њиховог џепа, већ сви суграђани плаћају, васпитачи и медицинске сестре су образоване и усавршене и више него што су игде у свету, сервирке напамат знају шта ко једе и сме да једе, спремачице ћутке два пута бришу хол јер ипак родитељи смеју да долазе кад и како хоће (највише волим оне са мини шорцевима, деколтеом и пешкиром са Штранда, јер њима је супер и ништа нас не питају ни о детету ни о вртићу).. у вртићима се чују вапаји запослених који су деградирани на свим нивоима, а највише од СВОГ РОЂЕНОГ ГРАДА (тачније представника Града) који једино што признаје је да чувамо социјални мир. Пре два дана чуо се један од тих вапаја- вапај васпитачице Антоније Глоговац, чули су га СВИ запослени у ‘’Радосном детињству’’, САМО нису они којима је био упућен… Не могу да одвојим делић- јер свака реч тече венама свих нас запослених зато га у целости стављам да га овде прочитате (знам дугачко је, али деценије ћутања не могу краће):
Поштовани градоначелниче Новог Сада,
покушаћу да будем што краћа.
Запослени у П.У. “Радосно детињство“-Нови Сад су незадовољни и несрећни у каквим околностима
раде. Степен незадовољства је,верујте ми, сад већ неподношљив. Ја Вам се обраћам као васпитач,са 24 године радног стажа. До сад смо се обраћали претходном градоначелнику,који се оглушио на све могуће начине. Једино је одреаговао када га је моје писмо заголицало,па омогућио деци запослених радника да добијају новогодишње пакетиће,као да су деца грађана другог реда,а не наша новосадска (5000 динара по детету,док остали мали новосађани могу да добију неопорезовану суму 10 898 динара).
Наравно да смо се обраћали редом свима (и претпостављенима, и директорима, и градском већу).
Одговора углавном није било,ни слуха, али један једини конкретан из градских структура је био… „Све тражите,али паре не“. (У изради новог колективног уговора….град ће дати и слободан дан на годишњи,и на удају деце,за 400 мл крви свакако добијамо 2 дана …. али,паре…не тражите). А запосленима требају те паре. Слободан дан се не једе и не плаћа рачун.
Моја плата,са 24 године стажа је око 69 000 дин. Ако сам добро разумела…“Нови Сад је први у Војводини на првом месту по просечним нето зарадама у децембру 2022. године, са 102 874 динара,односно 879 евра“-НС Уживо. Јел то Вама нормално? Да ли Вам се чини да граду предшколци нису баш много битни,као што се то мени чини?
Само ћу таксативно навести где су највећи проблеми,а Ви процените…
– У П.У. „ Радосно детињство“-Нови Сад је уписано 17 046 деце,на листи чекања 508-оро деце
– групе су прекобројне (чак и преко оних 20%)
– у групама,у којима се налазе инклузивна деца,јако мали број деце има персоналну пратњу (замислите само тај хаос за све..и дете,и децу,и запослене)
– замене су мисаона именица-ретко се добијају,па запослени раде чак и болесни, јер је боловање 65%, а зна да ако оде на боловање..тај део посла преузима друга колегиница (колега),па зна како то изгледа…
– у недостатку потребних кадрова који су изумрли (сарадници), посао васпитача се свео на све и свашта што покрива добробит детета.Тако су васпитачи осим својим компетенција (в-о рада, вођења документација, стручног усавршавања,почели да добијају нове описе послова…нпр. сервирка, молер…,па се родила нова идеја да васпитно-образовни кадар полаже хигијенски минимум,јер има мало својих одговорности…те би могао да ипак, као хоботница преузме и туђе)
– потпуна дискриминација дошколованог кадра ( ту конкретно мислим на васпитаче са завршеним специјалистичким струковним студијама,који су по Уредби владе РСрбије у истом рангу као мастер васпитачи,дакле ВИИ степен, или ИИ степен студија,а које су као такве у НОKС-у јасно дефинисане),јер је политика фирме чији је оснивач град решио да аршинује по систему…теби признам-теби не
– плата испод сваког достојанственог минимума -пензије ће нам бити таман толике да платимо рачуне(сада је 37 000 динара), и у себи,а неретко и наглас певамо „Ивин возић“
– топли оброк и регрес….НЕ ПОСТОЈЕ (само нека ми не објашњавају да је у коефицијенту)
– немогућност бенефицираног радног стажа (замислите једну жену са 60 година, 28-оро уписане деце
(1-7 година),једно дете са подршком…и њен ентузијазам. Само…..замислите, уз све ово горе наведено
-професионална обољење…која још нису дефинисана,јер…шта има везе што децу доводе полу- залечене,па вам чак ни Kорона не може ништа јер сте огуглали на вирусе, све на ногама…,али ће зато бити удаљени са посла ако добију туђе бактерије,а санитарни радити 2 пута годишње,као да раде у кухињи Градоначелниче…
Ваша је улога,надам се, да сви Новосађани имају иста права,исте обавезе,да Сте ту и да та права омогућујете и указујете на њих надлежним органима,уколико Вам се неко обрати за помоћ. Ја Вас молим да се не оглушујете. Најважнија карика у одрастању детета (предшколство) је на веома климавим ногама. А то,сложићете се, никоме није у интересу. НЕЗАДОВЉНИ СМО и УМОРНИ.
17 000 деце и породица…
У нади да ћете бити расположени да ово прочитате, промислите о овоме, приступите холистички, ја сам Вам на располагању за сваку комуникацију. И ја,и представници синдиката П.У. „ Радосно детињство“ .
С поштовањем,
Антонија Глоговац, васпитач специјалиста,24 године радног стажа, рођена Новосађанка, школована од средње школе да буде васпитач, мајка 2 биолошке деце и једног малог „узетог са улице“,удата.’’
Потом је уследио одговор Града и то ни мање ни више него СИМБОЛИЧНО за дан жена (наравно да од 2500 запослених 2000 су жене): ТОРТА!
Симптоматично је то што нам је (свим запосленим) СВИМА БИЛА МУKА! Некоме од поједених парчади, а некоме од срамног чина (за торту и цвет има пара, Градских (суграђанских) наравно!), а да се повећају плате (цена рада), износ пакетића, боловања…Е ЗА ТО НЕМА! (то нема црвено-плаве боје). И наравно никао је нови текст Снежане Богдановић, ни тај не могу да скратим, али је кратак па молим за пажњу- на данашњи дан бар толико заслужујемо:
НЕKА ЈЕДУ KОЛАЧА
Kада је према легенд Марија Антоанета изговорила ову реченицу у Француској је изазвала лавину реакција и незадовољство је кулминирало.
Kада се у Новом Саду, Србији, 21.век, 2.године за редом деле торте у колективима просветног јада- нема незадовољства, сви уживају у дивном укусу подцењивања и мизогиније, фином крему замене теза и хрскавој поруци ‘’довољан је знак пажње’’. Пре два дана је објављен маил у коме је на наличје изврнутрад у предшколству и онда ТОРТА. Да засладимо, да заборавимо да су нам плате испод просека, да су нам групе прекобројне, да имамо непризнате школе, да нас пљују и прозивају како се предајемо за дрво са дрвеним срцима сваког 8.марта.
Нико се не пита колико то кошта, ко то плаћа, зашто? Да ли је то мито? Да ћутимо, да неталасамо- Боже мој па добили смо торту! Ако смо. и треба. Наједимо се!!!
Ово вапај је колегинице која се чуди како се једина чује данас (други једу торту)… А ја не могу данима да саставим допис, јер краће од овог не бива… Зато сам одлучила да ‘’умесим’’ овај- од нас три које не могу да ћуте! Од нас три које изгледа и нисмо жене , али смо поносни представници свог синдиката.
Санела Лацик, председник НСПРВ у ПУ ‘’Радосно детињство
