Независни синдикат просветних радника Србије (НСПРС) још једном апелује да се изменом Kривичног законика дефинишу одговарајуће, строге казне за напад на запосленог у установи образовања. Напрасни прекид школске године је лош потез актуелне владе и последица је размишљања у стилу „ако нема школе, нема ни насиља у њој“. Систем, упркос тврдњама власти не функционише, насиље у школама и даље постоји, а борба против њега је само декларативна.

Преносимо изјаву Соње Kостић, наставнице Српског језика и књижевности, која је претпела насиље на свом радном месту, али јој „систем“ није пружио подршку, нити је адекватно санкционисао насилника:

-У хол Основне школе „Душан Јерковић” у Банатском Kарловцу 9. маја 2023. године, за време малог одмора, без претходне најаве, ушла је мајка једне моје ученице и  без поздрава, ничим изазвана, физички је насрнула на мене и ударила ме раменом по телу. У том моменту сам се са својим ученицима, који су стајали уз мене, договарала у којој учионици ћемо одржати допунску наставу. На њен ударац сам смирено одговорила са: „Госпођо, молим Вас, у школи сте.“ Она је затим почела да ми се уноси у лице, да виче и да ми прети уз реченице: “Немој ти мени госпођо, немој да ти јебем матер, могу да те убијем сад овде пред свима, угазићу те к’о говно!“ и сличне. У том моменту је мајка другог детета, која је била у холу и чекала на унапред заказани термин за консултације са мном, устала са столице и почела да виче: „Ја нисам са њом, ја сам дошла сама, ја немам ништа с овим“. Спремачица је тада отрчала по дежурног полицајца, а ја сам, бежећи од насртаја агресивне жене, која све време јури за мном и прети да ће ме пребити и убити, покушавала да смирим и склоним ученике из хола. Нека деца су се разбежала по степеништу, а нека посакривала у тоалет. Kада је стигао полицајац, покушао је вербално да смири агресивну госпођу и да јој укаже да је такво понашање недопустиво, међутим, она је наставила да ми се уноси у лице и да ми прети речима: “Ма сад ћу да те разбијем, нико неће успети да те састави“. Још једном ме је ударила пред полицајцем и ђацима, све време изговарајући псовке. Полицајац ју је замолио да изађе из школе, на шта му је она рекла: “И ти можеш да ми попушиш курац“.

Све то је забележно видео надзором. У овој школи радим 14 година и никада ништа слично нисам доживела нити видела.

Оно што ме забрињава је чињеница да се све ово десило пред малолетним лицима и то у време када држава наводно води борбу против насиља у друштву и посебно у школама, а једини одговор на ово насиље које смо претрпели моји ученици и ја је Обавештење да је поднет захтев за покретање прекршајног поступка од стране Полицијске станице у Алибунару.

Нико се до данас, а прошло је готово месец дана, није јавио да узме моју изјаву, нити се мојим ђацима неко обратио свих ових дана да их пита како се осећају након преживљене трауме.

С обзиром на то да је особа која ме је напала наставила несметано да долази у школу и да моји ђаци који су кроз овај догађај прошли са мном виде да је насилник прошао некажњено, питам се коју су то лекцију они добили ових дана. Да ли треба да схвате да пред насилницима морају да се повлаче јер их неко штити и не кажњава? Да ли са страхом и они и ја треба свакога дана да улазимо у школу? Да ли треба чекати да насилник дође наоружан и направи масакр па да се тек након тога ламентира над чињеницом да је и претходно испољавао агресивно понашање и да постоји пријава против њега, али да нико ништа није предузео поводом тога?