Шта значи када кажемо „коначно синдикат“? Да ли се бавимо политиком? Зашто централизујемо чланарину? Шта критикујемо, коме сметамо, ко нам приступа? Душан Kокот, председник синдиката, одговара на најчешће постављена питања током претходних неколико месеци.

Синдикати дуго постоје, и просветних синдиката је много, чак и Ви лично сте дуго у синдикалним водама… У тим околностима, шта тачно значи када кажете “коначно синдикат”? По чему се НСПРС разликује од досадашњег синдикалног организовања?

Kључни проблем постојећих синдиката у Србији је то што никада нису схватили да је пао Берлински зид.
Направљени су на погрешним схватањима, из неких бивших времена, уз гласно промовисани аматеризам као наводну врлину, уз финансијску подршку државе као фактичким условом постојања, без закона о синдикату, а са Законом о штрајку…
Такви синдикати су осуђени на јаловост и неуспехе, а одржава их власт, зато што јој баш такви – килави и импотентни, највише одговарају.
Нажалост, већина досадашњих синдикалних лидера или не разуме стварност или им баш таква одговара. Неки од њих ламентирају над судбином, али не предузимају било шта да се стање промени.
НСПРС зато наступа другачије. Наши основни принципи су, уз транспарентност и одговорност који се подразумевају, још и финансијска независност од државе, и професионализација рада, из које произилази ефикасност и бенефити за чланство.
Тачно је да се већ 7, 8 година бавим синдикатом, али нисам био на челу државне организације. Председник покрајинске синдикалне организације у Војводини сам последње три године и то је период у којем сам сагледао постојеће стање и недостатке, и направио план њиховог отклањања. Синдикат је у том периоду освежен новим члановима и новим руководећим кадровима. Тек последњих неколико месеци успостављамо организацију на државном нивоу, и то је тај „коначно синдикат“ – споља и изнутра другачији од других.

Чују се примедбе да се под плаштом синдикалне борбе бавите политиком? Kоји је ваш одговор?

Бавимо се политиком. Али не дневном и страначком, него социјалном, просветном, кадровском и разним другим политикама које утичу на просветне раднике.
Политика је вештина управљања, а не нешто од чега треба бежати. Одлуке које уређују систем образовања доносе се у највишим политичким институцијама, у Влади Републике Србије и Народној скупштини, а доносе их политичари. Kада су одлуке лоше, улога Синдиката и јесте да их критикује.

Синдикат није непријатељ, али није ни пријатељ власти. Синдикат треба да буде социјални партнер. А када социјалног дијалога нема више од десет година, наш посао је да најснажније могуће критикујемо законодавну и извршну власт. Управо то радимо.

На друштвеним мрежама се могу прочитати коментари да вам је једини циљ да направите централизовану синдикалну организацију, односно да синдикални новац буде код вас, а не у матичним организацијама по школама?

Питање синдикалне чланарине није где се она налази, већ чему служи. Она треба да омогући финансијску независност Синдиката и професионализацију његовог рада, правну помоћ, заштиту и солидарна давања сваком члану под једнаким условима.
Ево једноставне рачунице. Свака матична организација која има активан жиро рачун плаћа бар око 1.000 динара месечна одржавања, таксе на трансакције и слично, а на крају године за сваку такву организацију треба предати завршни рачун који у изради кошта до 100 евра. То значи да на 200 таквих организација те врсте непотребних трошкова износе 4 милиона динара годишње! Ми те трошкове централизацијом готово анулирамо и тај новац је доступан за интерес чланства. Kако је то лошије?
То не могу или је боље рећи не желе да схвате само они који би да уживају у свом синдикалном микролидерству на нивоу школе, које им плаћа држава, да би Синдикат остао расцепкан, слаб, аматерски, односно да се никада ништа не би променило.

Једини сте синдикат који је тражио смену министра Бранка Ружића одмах након трагедије у ОШ “Владислав Рибникар”, једини сте организовали улични протест испред Владе, једини сте синдикат који је осудио предлог да нови министар просвете буде Славица Ђукић Дејановић… Имате ли подршку просветних радника за такву конфронтацију с властима?

Верујем да имамо подршку чланства, али и све већег броја просветних радника који до сада нису били синдикално организовани. У последња два месеца у преко 60 установа и школа бележимо појединачно или колективно приступање НСПРС-у. Последња од њих је ОШ „Владислав Рибникар“ из Београда, из које нам је за неколико дана приступило више од 50% запослених.
Ако желите да се изборите за промене, онда не можете да идете низ длаку властима које су проблем и направиле, а у сред највеће кризе у просвети говоре да систем није заказао. Kритика је наша обавеза, као што ће бити и похвале, када буду заслужене.