Душан Кокот, председник Независног синдиката просветних радника Србије (НСПРС) добио је питања портала „Зелена учионица“ на која је писмено одговорио.
Можда је кривица или наивност Душана Кокота у томе што није изричито захтевао да се интервју објави као ауторизован, без измена, а можда је, судећи по ономе што је објављено, а пре свега по ономе што је изостављено, у питању (ауто)цензура „Зелене учионице“. Процените сами, у наставку су оригинална питања и оригинални одговори:
1. Наставници су добили нову министарку. Њена биографија је импресивна, али да ли је то искуство које је квалификује за положај министра?
Држава је добила новог министра просвете, опортунисткињу која мисли да је позвана и способна да преузме било коју државну функцију, и то ради већ деценијама, захваљујући чињеници да је изразити пример лојалности партији, у партијској држави. Не видим у томе ништа импресивно нити охрабрујуће за друштво, самим тим ни за запослене у просвети.
2. Шта просветни радници очекују од нове министарке?
Од ње сви првенствено очекујемо политику континуитета, изненађење би било да се било шта промени. Јер Ђукић Дејановић је шраф система који је произвео постојеће, велике проблеме у друштву, нереално је очекивати да ће она да их реши. Ако бих хтео да будем циничан, рекао бих да очекујемо да ће просвета процветати као што је процветала породица док је она била задужена за ресор бриге о породици или као здравство док је била на челу тог ресора. Надамо се, ипак, да би могла бар да започне социјални дијалог којег нема већ дванаест година, и да би могла да прихвати захтеве које је њен претходник игнорисао, а тичу се побољшања безбедности у школама.
3. Ако се изузме материјални положај наставника, шта сматрате највећим проблемом српског образовног система?
Не желим да изузимам материјални положај наставника из опуса проблема зато што он производи многе друге, од урушеног ауторитета до негативне селекције, јер амбициознији одлазе у боље плаћене секторе. Безбедност и услови рада су такође кључни. И оно о чему се најмање говори, а то је изостанак стратешког планирања. Ко ће предавати физику за 20 година, ако се ових година на тај факултет нико не уписује? Нема дугорочног плана, много тога се ради од данас до сутра, а проблеми се гомилају и гурају под тепих, често уз тврдње да је сасвим супротно: да имамо велика улагања, да постижемо добре резултате, да систем добро функционише.
4. Говори се често о враћању угледа професији просветног радника. Првог дана мандата нова министарка је рекла да ће радити на томе. Али уједно је рекла и да нова повећања плате нису реална. Да ли је могуће вратити углед наставнику, уз плату која је испод просечне? И шта је још потребно да би се тај углед вратио?
Волимо ми посао који радимо, али то не значи да смо спремни да будемо будале па да радимо само из љубави. Ми се бавимо послом који представља јавни интерес од највећег значаја, а најчешће смо третирани као ентузијасти који немају другог избора. То је неодрживо на дуги рок. Настави ли се с таквим односом према јавном образовању, у њему ће остати само ко мора. И ту је онда крај сваке приче о угледу наставника.
5. Општи утисак је да наставницима недостаје одлучност да се изборе за промене у систему – од плате, преко положаја у друштву и ауторитета, до суштинских промена у плану и програму за који се већина слаже да је лош зато што га пишу људи који нису много времена провели у учионици. Шта мислите, зашто је то тако?
Одлучност код појединаца, на индивидуалном новоу, постоји, али она није довољна. Истовремено, резултати синдикалног рада су дуго изостали. Зато крећемо с новим концептом организовања, да бисмо исправили досадашње грешке. Систем образовања има више од сто хиљада запослених. Та бројност је наша снага ако смо добро организовани, а до сада нисмо били. Власт се потрудила да расцепка синдикате, да пронађе међу синдикалним лидерима себи блиске људе, да обесмисли, а затим и огади већем броју просветних радника само идеју синдикалног рада и борбе. Разбијена и деморалисана војска, без обзира на бројност, не може да добије ни један рат.
6. Насиље је још један велики проблем нашег друштва, а оно је у порасту и у школама. Трагедија у мају оставила је огроман ожиљак на читав систем, а одговор је био увођење полиције у школе и скраћење школске године. Да ли су ово били прави потези? Шта би требало урадити да би проблем насиља у школама остао под контролом?
Сматрам да су мере које је држава предузела погрешне. Школа у којој се догодио масовни злочин је имала и полицајца и чувара. Они не могу да буду брана насиљу које буја свуда око нас па се прелива и на школу. Не постоји ни одговор на питање како је повећању безбедности у школама допринело то што је претходна наставна година напрасно окончана, и то не одмах након трагедије, када је свима био потребан предах од великог шока, него месец дана касније. Озбиљне, дугорочне мере за превенцију насиља у школама дефинисане су предлозима које смо упутили министарству још крајем прошле године, а који су завршили у некој фиоци. Први корак у правом смеру је да се то више не дешава. Потребно је да просветне раднике влада коначно уважи и послуша, а не да они из медија сазнају шта ће и како да се ради у просвети, јер је тако осмислила она глава која се истовремено бави и изградњом канализације, и довођењем инвеститора, и одбраном Косова, и поправком болница, и уређивањем медија, и пресуђивањима без суда, изборима… Ако од тога не спасимо друштво у целини, нећемо ни просвету.
