Davne 2001. ulazila sam u zgradu Jovine gimnazije sa strahopoštovanjem, ponosom, što sam baš ja, bivša učenica ovog zdanja, sada na ovom „svetom“ mestu u ulozi profesorke. Bilo je to vreme promena, smena generacija. Sa mojim bivšim profesorima, sada kolegama, delim zbornicu, prolazimo istim hodnicima, daju mi savete, ali i prekore. Naredne tri godine se borim za svoje mesto, ne za katedrom, već među učenicima i kolegama – pravim Zmajevima. Nisam prihvatila da je „katedra simbol poštovanja“, smatrala sam da je to običan komad drveta, a da se poštovanje gradi i stiče delima i radom. Nisam se uklopila u kalup i šablon onih koji su išli linijom manjeg otpora, a nisam imala dovoljno prostora da ostanem među pravim Zmajevima. Morala sam da odem. Ispratio me je sadašnji direktor.

Proteklih meseci, Zmajevi koje sam tada ostavila, bore se s kukavicama jače nego ikad. Teško im je, ali ne odustaju. Umorni su, ali ne spavaju. Govore sve glasnije i glasnije ispred zaključanih vrata. Viču da ih čuju i gluvi i nemi. Pišu i šalju poruke na sve moguće adrese, ali kukavice ćute i „razmatraju“.

Verujem da se bliži dan kada će Zmajevi biti u svom gnezdu, kada će s visokom uzdignutom glavom ponovo zakoračiti u svoj dom, nikad jači, moćniji i prkosniji. Stajaću do tada uz njih i hraniti se njihovom snagom, voljom i pre svega znanjem!

Autorski tekst Tanje Notaroš, koordinatorke NSPRS za Novi Sad